Postoji trenutak u prvoj trećini Ričarda Kelija Doni Darko gde Doni (Džejk Gilenhol) ima neku vrstu vizije: redovi ormarića njegove srednje škole usred neke vrste vode, koji se naziru kao neboderi u nekom velikom gradu preplavljenom klimatskom nesrećom. Jasno je samo da su ormarići – ili, barem, meni je bilo jasno – na trećem ili četvrtom satu. Kada je Doni shvatio viziju kao podsticaj da provali u svoju školu i uništi vodovod, mislio sam da svoje proročanstvo o kraju sveta prevodi kao u suštini istu stvar kao da je utopio svoju srednju školu; kako za srednjoškolca, posebno depresivnog, srednju školu био свет. Otkrivanje da je Keli upravo učinila da izgleda kao da su ormarići u školi zgrade koje su preostale nakon apokalipse, samo se produbljuje Doni Darko kao delo potpuno formirano i pod apsolutnom kontrolom krajnjeg načina razmišljanja dece u ropstvu romantizma samouništenja.
Donijev glavni neprijatelj, samozadovoljna, primamljiva učiteljica gospođa Farmer (Bet Grant), evangelistička hrišćanka koja spaljuje knjige/sveto valja i koja je bila standardna karakteristika svake škole krajem 1980-ih, misli ko god da ju je tako oskvrnio škola je verovatno bila, i to đavolski, pod uticajem nastavnice engleskog, gospođe Pomeroj, koja je dodelila Destruktore Grejema Grina. Ona kaže gospođi Pomeroj (Drew Barrymore) Zašto se ne vratiš u postdiplomske studije? na isti način će se rasisti pitati zašto se neko rođen ovde ne vrati negde strano, i zastrašujuće, u vladajuću većinu usred njihovog neizbežnog opadanja.
Fotografija: ©Newmarket Releasing/Courtesy Everett Collection
Neki su u iskušenju da pokušaju da razotkriju zaplet putovanja kroz vreme koji pokreće narativnu akciju Doni Darko , a rediteljska verzija filma Ričarda Kelija radi dobar posao u centriranju te naracije i poniranju duboko u mehaniku dela – ali za mene, zanos Doni Darko imaju vrlo malo veze sa načinom na koji zaplet putovanja kroz vreme funkcioniše ili ne funkcioniše, ali umesto toga, ima SVE veze sa načinom na koji beleži kakav je osećaj biti izgubljen i tražiti nit. Kako to biva, niti u filmu su bukvalne. Pojavljuju se kao crvotočine - vizualizovane kao pipci u vodi Амбис , a Doni ga vidi kao sredstvo da se ospori pojam slobodne volje ili, u određenom trenutku, da se putuje kroz vreme nazad do tačke fleksibilnosti gde bi se zaista mogla doneti smislena odluka. Nije drugačije Диван живот u tom smislu: oba filma stižu do spoznaje da je svet nepopravljiv, loši momci će uvek pobeđivati i da neće snositi nikakve posledice za zločine koje počine.
Doni, takođe, nije za razliku od Džordža Bejlija iz tog filma po tome što izgleda da ima dobre prijatelje, ima lepu devojku koja ga obožava, ima jak moralni kompas koji prati do greške, i prilično je loše narav koji ponekad ga dovodi u nevolje. Doni Darko odaje počast još jednoj mračnoj fantaziji Džimija Stjuarta, Harvey , u svojoj prezentaciji spektralnog zeca po imenu Frenk koji vodi Donijev put. Ono što fascinira Doni Darko , međutim, to je način na koji zakucava kakav je osećaj kada instinkt da pronađete zaplet u svom životu dovede do mentalne bolesti; osećaj grandioznosti u pisanju priče u kojoj vi, koji se osećate kao da ste ništa, možete da donosite odluke koje mogu uticati na sve.
Everett Collection
Privlačnost pripadnosti većem narativu može biti opasna povlaka za depresivne. Doni redovno posećuje terapeuta (Katarin Ros), prepisuju mu lekove za koje je njegova sestra Elizabet (Megi Džilenhol) koja živi na Harvardu upravo rekla njihovoj majci Rouz (Meri Mekdonel) da je prestao da uzima, i provodi noći ponekad spavajući na terenima za golf ili je prošao pored planinskih puteva. Ja sam tačno koliko i lik Donija Darka (ako ima petnaest godina u filmu u oktobru 1988.); kao i on, bio sam depresivan i verovao sam da će svima biti bolje ako se ubijem. Pokušao sam oko šest meseci kasnije. Doni Darko sugeriše da čak i da sam imao terapeuta, lekove, roditelje koji bi razgovarali sa mnom o tome i suočili se sa mnom zbog mojih terminalnih misli, čak ni tada to možda ne bi napravilo razliku.
Jedne noći, dok Doni spava negde drugde osim u svom domu (ponekad sam spavao ispod klupa u parku kada su izgledi za dom bili malo neodoljivi), motor aviona pada sa neba i smrska njegovu spavaću sobu. Izgleda da niko ne zna odakle je došao. Ostatak filma je u suštini Donijev izbor da li će biti kod kuće kada dođe kraj. Na film je moguće gledati kao na verziju Događaja na mostu Owl Creek – suočavanje sa umirućim dečakom u trenutku kada prestane da pati. Gledam na to kao na bajku o tome kako će samoubilačke ideje svojoj žrtvi reći da je on teret drugima, i kako će njegova smrt biti najbolja i najherojska stvar koju može učiniti za ljude koji ga vole. Zaista, činjenica je da je naš život jedina stvar nad kojom imamo kontrolu. Pita majku kako je biti majka oraha – a njegova majka, jer ne zna kako da ga spase, kaže da je to divno.
Doni Darko nokti 1988. takođe. Soundtrack je savršen. Echo and the Bunnymen i The Church and Tears for Fears su voditelji, a naslovna verzija Mad World Gary Julesa je manji hit. Svaki od njih je iz određenog, Waver ugla nove britanske invazije (Crkva su, naravno, Australci) koja se hvalila, između ostalih, bendovima poput The Smiths i The Cure, Siouxsie and the Banshees i Depeche Mode. To je krug u koji sam trčao: Doc Martens i crni prašci, cigarete od karanfilića i olovka za oči. Keli koja koristi ove kapi od igle odmah govori o jedkoj melanholiji tih specifičnih i izuzetno bolnih godina, kao io njihovoj ekspanzivnoj melodrami. Ispod Mlečnog puta sa pričom o nečemu sasvim neobičnom što vodi slušaoca negde uprkos vašoj destinaciji ili izjavi ludog sveta o tome koliko je narator smešan da su snovi u kojima umirem najbolji koje sam ikada imao. Keli spaja ove suzne misli sa slikama poput kvarteta biciklističkih farova koji osvetljavaju put četvorici tinejdžera u očajničkoj trci sa vremenom da... nešto. Scena je eho Eliotovog hrabrog spasavanja E.T. sa istim osećajem da ovde deca igraju sudbinu sveta na svojim biciklima, u jesenjoj noći, u sudaru sa ostatkom svog života. Tu je Rej Bredberi u ovom trenutku: malo Oktobarske zemlje.
1988. je takođe kraj Reganove ere, perioda definisanog nuklearnim terorom, opasnom religioznošću, semenom svega što je izraslo pokvareno i trnjeno u pejzažu naše svečešće distopije. Paranoja od Doni Darko a njegova propast koja neobjašnjivo pada sa neba je apsolutno tačna. Ričard Keli je samo dve godine mlađi od mene. On to shvata. Svi smo se tada plašili nečega što nismo mogli da vidimo i nismo razumeli. Tu je guru za samopomoć Doni Darko po imenu Jim Cunningham (Patrick Swayze) koji predstavlja masne prodavce zmijskog ulja koji će postati naši najmoćniji lideri uz ropsku podršku Ponovo rođenih.
Doni otkriva da je Kaningem pedofil i centar lanca dečije pornografije; u jedinom naivnom trenutku filma, Keli prikazuje Kaningema koji biva uhapšen zbog toga umesto da postane gradonačelnik (ili predsednik) uprkos tome. Međutim, kakvo god zadovoljstvo da dobijemo od njegovog povratka, brzo je poraženo Donijevom odlukom da poništi poslednjih nekoliko dana svog života kako bi spasao svoju devojku (Jena Malone), čak i ako to znači da ona nikada neće saznati kakvu je žrtvu podneo za nju. Neće se ni setiti kako ga je prvi put poljubila da bi zamenila užasan trenutak dragocenim sećanjem. Ona je živa i, pošto je živa, Cunninghamova tajna ostaje tajna. Džordž Bejli je živ, ali gospodin Poter zadržava sav novac i, u svakom slučaju, imamo osećaj da se svet ionako kreće ka Potersvilu, jer postoji samo toliko toga što dobra osoba može da uradi suočen sa svim tim ispečenim zlom. Uzmite u obzir da je gospođa Pomeroy otpuštena u glavnoj vremenskoj liniji jer je tražila od svojih učenika da razmisle i, razmišljajući tako, da odbace ustaljene norme i iako će joj se vratiti posao Donijevom žrtvom i resetovanjem vremenske linije, to je samo pitanje vremena kada će ponovo biti otpuštena. Nezavisna misao je oduvek bila neprijatelj fašizma i bele nadmoći.
Mislim da je to ono što me zanima Doni Darko , dvadesetogodišnjak ove godine: taj osećaj da očaj koji osećamo kao deca kada prvi put vidimo koliko su stvari pokvarene, koliko su čak i odrasli koje poštujemo i kojima se divimo saučesnici u toj slomljenosti, nije ni detinjast ni glup. Da je u izvesnoj meri očaj odgovarajuća reakcija na stanje u svetu i spaljivanje dušeka punog novca kao što to čine protagonisti Greenovih The Destroyers, jedina vrsta protesta (onaj koji utiče na finansijska tržišta) koji ima mogući vid pozitivnog uticaja. Ali takođe kaže da su žrtve koje prinosimo za ljude koje volimo, dok su Pirove u zadržavanju plime neznanja i propadanja, zapravo stvari koje čine život vrednim preživljavanja. Ne možemo mnogo da uradimo da popravimo spoljašnjost - ali postoji strašno mnogo što možemo da uradimo da utičemo na nekog drugog, jednu drugu osobu ili desetinu ili stotinu.
такође видети
ThrowbackZloglasne bombe 'Southland Tales' uživaju u naletu obnovljene važnosti - i preispitivanja
Da se zna, lik Sare Mišel Gelar Krista Nov je bila...od Charlesa Brameska( @intothecrevasse )
A to počinje preispitivanjem autoriteta kao što to čini Doni, ljutito govoreći kad god neko sugeriše da je ljude lako kategorisati i, u toj društvenoj taksonomiji, svesti na nešto manje od čoveka. Počinje tako što smo otvoreni za ljubav, tako što smo ranjivi na trenutke u kojima, kako Doni kaže u jednom trenutku, svet izgleda pun mogućnosti, a ne samo uobičajenih razočaranja. Počinje tako što ste radoznali o drugima: slušate kada luda starica u gradu ima nešto da vam kaže i čitate stvari koje vas izluđuju i otvaraju vam um za stvari o kojima nikada ranije niste razmišljali iz perspektiva koje inače nikada ne biste mogli iskusiti. Doni Darko je vodič za preživljavanje za Sokratov promišljen život – putokaz kroz veltschmerz ludog sveta za osetljivu dušu. Kelly's Southland Tales se sada oživljava kao proročanstvo zapadne kulture na klizanjima, opravdano, ali pogledajte Doni Darko iz istih razloga. Dijagnostikovalo je gde je počela naša savremena bolest. I tako je veličanstveno, pikantno tužno zbog toga što niko nikada ne sluša.Walter Chaw je stariji filmski kritičar za filmfreakcentral.net . Njegova knjiga o filmovima Voltera Hila, sa uvodom Džejmsa Elroja, treba da bude objavljena 2021. Njegova monografija za film ČUDO MILJA iz 1988. je sada dostupna.