Od objavljivanja ranije ovog leta, Leto duše je pozvan jedan od najboljih filmova godine и jedan od najboljih koncertnih filmova svih vremena . Režirao ga je muzičar Ahmir Kvestlav Tompson, a prikazuje Harlemski kulturni festival, seriju besplatnih koncerata na otvorenom koji su održani u leto 1969. u parku Maunt Moris, sada poznatom kao Marcus Garvey Park, u 5. aveniji između 120. i 124. ulice u centru grada. Manhattan. Film je premijerno prikazan na Sandens filmskom festivalu prošlog januara, gde je osvojio veliku nagradu žirija i nagradu publike u američkom takmičenju dokumentarnih filmova. Nakon toga usledilo je ograničeno prikazivanje u bioskopima u junu i trenutno je dostupno za strimovanje na Hulu-u.
Harlemski kulturni festival se često naziva Black Woodstock; međutim, to mu čini medveđu uslugu, smanjujući njegovu važnost u poređenju. Vudstok je imao komercijalne namere, a dešavao se tokom tri dana u avgustu '69, na kome je bio krem od rok kontrakulture, njegovi umetnici i publika pretežno belci. Kulturni festival u Harlemu je trajao skoro celo leto i crpeo je iz celine crnačkog muzičkog izraza, na kojem su učestvovale zvezde Motauna, bluz pevači, gospel horovi, džez muzičari i psihodelični soul. Publika je bila crna i višegeneracijska. Musa Džekson, rođen u Harlemu, imao je 4 godine kada je prisustvovao koncertima i slikao ih je kao crkveni piknik kao i pop koncert.
Crna Amerika je bila na raskrsnici kasnih 60-ih. Nasilna reakcija Bele Amerike na pokret za građanska prava uključivala je bombaške napade na crkve i politička ubistva, dok su Vijetnamski rat i rastuća heroinska epidemija uzeli danak u crnačkim zajednicama širom zemlje. Usred poziva na samoodbranu i samoopredeljenje, zaživeo je novi osećaj crnačkog ponosa koji je odbio da se razvodni radi prihvatanja mejnstrima (IE: beli). '69 je bila ključna godina kada je crnac umro i Blek je rođen, kaže velečasni Al Šarpton.
када је премијера четврте сезоне Иелловстоне
Kulturni festival u Harlemu bio je zamisao Tonija Lorensa, pevača i promotera koji je podjednako kod kuće šmekao političare kao izvođače. Neredi iz 1968. su još uvek bili sveži u glavama vlasti, ali Lorens je obezbedio podršku tadašnjeg gradonačelnika Džona Lindzija i sponzorstvo kafe Maksvel Haus. Lokalna odeljenja Crnih pantera su pomogla u obezbeđenju, a koncerti su održani tokom 6 uzastopnih vikenda, od 24. juna do 25. avgusta 1969. godine.
Većina snimaka uživo prikazanih u filmu je zapanjujuće sjajna. Najznačajniji su BB King i Fifth Dimension koji zvuče zabavnije nego što ste ih ikada čuli, bivši pevač Temptationsa David Ruffin u nastupu koji nagoveštava ono što je trebalo da bude jedna od najvećih karijera u R&B-u, Stivi Vonder koji pokazuje svoju trostruku pretnju virtuoznost na vokalu , klavijature i bubnjevi i Sly & The Family Stone dovodeći Haight-Ashburyja u Harlem i ostavljajući publiku bukvalno vrišti za još. Najmoćniji trenutak je kada Mejvis Stejpls i Mahalija Džekson odaju počast dr Martinu Luteru Kingu mlađem i izvode njegovu omiljenu gospel pesmu. To će vas ganuti do suza.
Uz nastupe su pomešani intervjui sa novinarima, aktivistima i onima koji su prisustvovali koncertima i nastupali na njima. Nažalost, ovi intervjui su često isečeni na sredinu performansa ili je audio njihov razgovor položen preko muzičkog kreveta. Iako njihovi uvidi daju veći kontekst važnosti Harlemskog kulturnog festivala, oni takođe potkopavaju najveću prednost filma; музика. Kada se na pola puta kroz uzbudljivi Backlash bluz Nine Simone pojavi glas na ekranu, to je skoro previše za podnošenje. Ne treba nam neko da nam objašnjava njenu veličinu u tom trenutku, njeno briljantno muziciranje, njena nepokolebljiva inteligencija i njena bujna politička svest su tu ispred nas.
U periodu nakon Leto duše objavljivanje filma i njegov ekstatičan prijem, neki su se osporavali titlovima filma, (...Ili, kada se revolucija nije mogla prenositi na televiziji) , i tvrdnja da je snimak izgubljen 50 godina. Snimci sa koncerata su bukvalno emitovani na televiziji, emitovani na mrežnoj televiziji tokom leta 1969. godine, a postojali su planovi da se napravi dokumentarac o festivalu od ranih 2000-ih, kako je detaljno navedeno na veb stranici Knjiški i filmski globus .
Ove kritike, međutim, na kraju deluju beznačajno. Iako bi podnaslov mogao biti hiperbola, sve je fer kada je u pitanju hipe i istorijska je činjenica da su crnačka muzika i kultura stalno zanemarene, pogrešno predstavljane i potcenjene u mejnstrim medijima i ovoj zemlji u celini. Kada je producent i reditelj Hal Tulchin kupio snimke ranih 1970-ih da bi snimio dugometražni koncertni film, niko nije ugrizao. Pedantno je da li je čamio 30 ili 50 godina.
Leto duše je izuzetan film koji za potomstvo beleži malo poznat događaj od značajnog kulturnog značaja i svakako je jedan od najboljih muzičkih dokumentarnih filmova u novijem sećanju. To je takođe frustrirajuće iskustvo gledanja, uhvaćeno između koncertnog filma i dokumentarca o vremenu i mestu. Uspešnije je kao ovo drugo nego prvo. Možda je to rezultat Questlove-ovog nemogućeg zadatka; montirajući 40 sati snimaka u dvosatni film. U intervjuu za Pitchfork, on kaže da je njegov prvi deo filma trajao tri i po sata. Treba napomenuti da je film iz 1970 Woodstock satovi za oko tri sata. Dok gledam Leto duše Nisam mogao a da se ne zapitam koliko bi bilo bolje da je Questloveu priušteno slično vreme rada i da mu je dozvoljeno da ispuni svoju prvobitnu viziju. Nadamo se da će u budućnosti biti objavljeno još snimaka sa ovih koncerata.
Benjamin H. Smith je pisac, producent i muzičar iz Njujorka. Pratite ga na Tviteru: @BHSmithNYC.
на ком каналу се игра лавова