Prvi snimak The Voyeurs usredsređuje se na Pipu (Sidni Svini), dok je kamera posmatra u procepu zavese u svlačionici. Kako izgleda da postaje svesna da je posmatraju dok se svlači, prekorno gleda u publiku dok povlači zavesu. Možda malo na nosu, ali u bioskopskom pejzažu koji je toliko lišen posthičkokovskog namigovanja voajerizma u stilu Brajana De Palme, možda bi više filmova trebalo da ima za cilj da stimuliše druge delove tela osim dosadnog starog srca ili mozga?
The Voyeurs nije samo De Palma-esque; to je pun erotski triler koji podseća na filmove poput De Palmine Body Double и Обучена да убије , kao i manje istaknuti naslovi poput 1993 Sliver , sa kojom deli fiksaciju na urbani nadzor. Pipa i Tomas (Džastis Smit) su par koji se useljava u prelepu novu stambenu zgradu i postaje fasciniran drugim parom, čiji se životi (seksualni i drugi) odvijaju u punom pogledu preko puta njih. Pipa postaje znatno više fascinirana od Tomasa, mada je teško reći da li je više privlači zaljubljeni (neki bi mogli reći ljigavi) fotograf Seb (Ben Hardi) ili možda uznemireni model Julia (Natasha Liu Bordizzo). U svakom slučaju, nastaju obrti, mnogi od njih erotski.
Ovakvi tipovi filmova su izašli iz mode, kao i mnogi podžanrovi - ali teško je ne pročitati njihovo posebno odsustvo kao komentar o potpunoj bespolnosti tolikog broja mejnstrim filmova (*kašalj* MARVEL *kašalj*). Uprkos manjim ograničenjima sadržaja nego ikad (niko neće proveravati ID-ove pre nego što strimujete definitivno R-ocenu Voyeurs na Amazon Prime ovog vikenda), filmski studiji su oprezni u vezi sa jako seksualizovanim pričama ili likovima. I postoje neki znaci da se publici sviđa na ovaj način, ili je barem to shvatila kao standard: svakih nekoliko meseci, ponekad čak i češće, neko postane viralni na Tviteru zbog mišljenja koliko je nepotrebno da bilo koji film uključuje u suštini bilo vrsta scene seksa. Koliko neko može da zaključi, ove tvitove retko su autori vaših baka i deda. Često se čini da potiču od pravih dvadesetogodišnjaka, možda izbacuju seksualnost muškim pogledom koji ih je često informisao.
Ovaj mogući jaz između generacija može zapravo biti problem niše pojačan od strane Very Online, ali Michael Mohan, pisac i režiser The Voyeurs , čini se da je ipak svestan. U poređenju sa starinskim erotskim trilerima, Mohanov film je upečatljiv po tome što se fokusira na likove koji čitaju mnogo mlađe od tipičnih protagonista iz 80-ih ili 90-ih. Justice Smith i Sydney Sweeney nisu mnogo mlađe od, recimo, Ketlin Tarner u Топлота тела ili Melani Grifit u Body Double , ali tako čitaju zahvaljujući dosadašnjem radu glumaca. Svini je poznat prvenstveno po tinejdžerskim ili tinejdžerskim susednim ulogama do sada; iako često glumi likove koji su napredni ili provokativni, kao što je to činila i dalje Everything Sucks! , kratkotrajna drama o odrastanju iz 90-ih, koju je takođe vodio Mohan, uglavnom je držala korak sa svojim životnim godinama. Smith je igrao neke nominalne odrasle osobe u blokbasterima poput Jurassic World: Fallen Kingdom и Detektiv Pikaču , ali ovo su upravo ona vrsta velikih studijskih projekata koji su u suštini dečji filmovi sa nekoliko mračnih trenutaka za smirivanje odraslih. Oni jedva da imaju romantiku, a kamoli nagoveštaj seksa.
пљачка новца на Нетфликсу
Foto: Bertrand Calmeau / Amazon Studios
Filmska karakterizacija Pipe i Tomasa naglašava njihove kasne milenijske, granične vibracije Gen-Z. Izgledaju kao da jedva veruju da im je mesto u lepom stanu u Montrealu, njihova romantična zafrkancija je glupa i samozatajna, i pitaju Siri o otvorenim vezama za ručkom. Čak i njihovi neusklađeni glasovi potiču kući njihov nedostatak snažne zrelosti: postoji ugrađena neodlučnost u Svinijevoj Drew Barrymore-ish prizvuk, dok je Smitov dublji glas u suprotnosti sa sramežljivim stavovima njegovog lika (to je dobar sadržaj, on mrzovoljno vidi komšije preko puta). način seksa). Između likova se stvara distanca jer je Pipa zaintrigirana prevrtanjem koje se posmatra i posmatra, dok Tomas — koji izgleda više gadljivi za seks iz skoka — bledi. (Tehnički je u pravu u vezi sa upitnom etikom Pipinog ponašanja - i još uvek deluje kao zabrinjavajuća grdnja.)
The Voyeurs na kraju gura dalje od nejasnih pitanja generacijske udobnosti sa seksualnošću; to se zapravo ne dešava ni u čemu što liči na stvarni svet, svesno (jednostavno se ne oseća stvarnim, kaže Pipa u jednom trenutku kasno u filmu). Ali napetost koju stvara između seksualne radoznalosti i savremene razboritosti daje mu neki metateksualni udar. Mohan i Svini stavljaju Pipu u centar te napetosti. Ona se toliko puta pojavljuje u skrivenom stanju da se razodene da to gotovo da postane geg, što ovo čini prvim filmom u godinama koji zapravo pokušava da izbaci neizvesnost kada će se golotinja pojaviti. (Smit uglavnom ostaje odeven – i tematski primereno njegovom karakteru i donekle nepravedno.)
Ovo zvuči lascivno, ali film zna šta radi u tom pogledu; podjednako je željno prisećati se procvata gospodina Skin-a i biti napaljen na Tviteru. Ako se oseća pomalo kao erotski triler sa točkom za vežbanje, kome nedostaju noiristički prizvuci ili spretnost velikog trilera, možda je to deo njegovog dizajna. Уместо тога, The Voyeurs ostaje hiper fiksirana na ideju gledanja — Pipina delatnost je oftalmologija, omogućavajući mnogo krupnih snimaka očne jabučice (i linija koju znam kako izgleda unutrašnjost njenog okulusa) — do tačke u kojoj se film oseća kao vodič za gledaoce sebi, uvlačeći nenaviknu publiku u svoj seksi, opasan svet. Ako je sve to pomalo popustljivo bez mnogo emocionalne rezonancije prema njegovim jezivijim obrtima, pa, možda je i to u redu. Onanizam se takođe ne igra mnogo u mejnstrim filmovima.