Da li će ovo proći? pita Ninu Dakote Džonson pred kraj Izgubljena ćerka . Ona nastavlja da ispituje šifru lika Olivije Kolman, Ledu, ne znam kako da to nazovem.
Ovaj duboki trenutak kristalizuje da je Megi Gilenhol, u svom prvom nastupu pisca i reditelja, identifikovala savremenu iteraciju onoga što je feministička teoretičarka Beti Fridan jednom nazvala problem bez imena. Naime, da postoji neka sila koja grize žensku dušu, ali nedostaje rečnik za pravilno izražavanje. U Izgubljena ćerka , Gilenhol daje formu ovim maglovitim osećanjima nezadovoljstva kroz empatičnu izgradnju karaktera i lukavo korišćenje bioskopske gramatike. Spretnošću psihološkog trilera i pažnjom proučavanja karaktera, ona se prilagođava Roman Elene Ferante istog imena da razbije jedan od najvećih preostalih tabua feminizma: mit o Madoni.
Nigde Gilenholove ideje o ženstvenosti ne nalaze lucidnije oličenje nego kroz ogromnu glavnu predstavu Olivije Kolman u ulozi Lede, britansko-američke spisateljice koja sama stiže u miran italijanski gradić na plaži samo da bi se našla beznadežno upletena u živote druge porodice tamo. Kolman uspeva u toj nezgodnoj ravnoteži igranja nedokučivog lika, pokazujući dvosmislenost bez klizanja u ambivalentnost. Njeni motivi su potpuno nevezani za očekivanja šta bi prosečna osoba uradila u njenoj situaciji i čistu misteriju kako će reagovati na bilo koji trenutak u Izgubljena ćerka ispunjava film izuzetno iskovanom tenzijom.
Ledin način postojanja je neobičan: ona je nelogična, ali ne na tradicionalno impulzivan način koji obično prati lik svojim držanjem prema drugim ljudima. Kolman jasno pokazuje da ne deluje iz straha ili panike. Odluke su zbunjujuće, ali ubedljivo proučene u njenom sopstvenom umu. Postoji unutrašnja logika koja ima dovoljno smisla za Ledu, i ona je dostigla nivo dovoljnog samozadovoljstva da se kreće kroz svet koji njime upravlja. Ona ne oseća potrebu da to objašnjava nikome sa kim je u interakciji, zbunjujući ih na svakom koraku svojim odbijanjem da se povinuje bilo kakvim društvenim lepotama ili konvencijama.
Tokom većeg dela prvog čina filma, Gilenhol stavlja publiku u tu zbunjenu poziciju, pokušavajući da shvati šta je tačno Ledin dogovor. To centralno pitanje moće Izgubljena ćerka dugo dok se Gilenhol odupire uprošćenom patologizovanju svog glavnog junaka. Ovo bi trebalo da posluži kao snažan pokazatelj kako će svaki gledalac reagovati na film u celini – uvučen čarolijom koju je bacila ili frustriran nakon tačke brige.
Fotografija: NETFLIX © 2021
Međutim, ta intriga prolazi vremenom, ustupajući mesto fascinantnim flešbekovima u kojima Džesi Bakli kao mrtva zvona za Kolmana kao mlađu verziju Lede. Ovde je gde Izgubljena ćerka pruža malo više konteksta o tome kako je Leda počela da posmatra svoje dve male ćerke kao nešto složenije od samo radosnog čuda života. Film ne beži od zadirkivanja izmučene psihologije lika dok se bori sa idejom da deca predstavljaju izazov za postizanje psihološkog, seksualnog i ličnog zadovoljstva koje se lakše postiže bez ogromne odgovornosti roditeljstva.
Gilenhol ne postavlja dijagnozu Ledi ovim scenama, već joj samo objašnjava i pokazuje iskustva koja su formirala njenu vodeću filozofiju o majčinstvu i sebi. Ako je zadesi neka bolest, to je društvo koje insistira da majke postanu manje individualne kada donesu novi život na svet. Izgubljena ćerka nikada ne pokušava da uklopi Ledu u reduktivni okvir loše majke ili antiheroja. Čovek može da čini čudne, čak i vredne stvari, a da one ne definišu njihov karakter. Leda smatra da roditeljstvo nosi ogrlicu koja guši, a Gilenhol marljivo odbija da ublaži ivice tog bola i frustracije.
Takav nepokolebljiv odnos prema normama ne može a da ne stvori neka trvenja, a prisutna je u svakoj novoj vezi koju Leda formira na ostrvu. Način na koji Kolmanova izvrsno uvija potisnutu čežnju svog lika, zapanjujuće vizualizovanu fluidnom kamerom Helene Luvar i zamršeno ispletenu montažom Afonsa Gonsalvesa, vodi do iščekivanja gde će se konačno osloboditi. Da li će to biti sa ljubaznim menadžerom imovine Lajlom (Ed Haris) koji izgleda da se zanima za nju? Slatki Will ( Нормални људи Paul Mescal) koji je obožava kao spasilac duž obale na kojoj radi? Nepoštena gradska omladina insistira na tome da kvari njen mir? Nina Dakote Džonson, još jedna drska mlada majka koja se bori sa izolacijom koju Leda dobro prepoznaje? To je kao iščekujuća jedinica koja čeka da lopta padne, a Gilenhol majstorski muze svaki trenutak i za intrigu i za uvid.
Izgubljena ćerka nema nameru da reši problem bez imena: nemogućnost žena da izraze bilo šta osim blistavog zadovoljstva svojom decom, ideja da čin porođaja stvara novu osobu oslobođenu svih prethodnih ambicija. Ali Gilenhol priznaje da postoji moć u jednostavnom suočavanju sa ovim neformiranim osećanjima koja mogu da nastanu unutra. Jednostavno suočavanje sa osećajem je prvi korak u rešavanju problema. Možda ako se može pomenuti, onda se može i upravljati.
Izgubljena ćerka svetska premijera na Venecijanskom filmskom festivalu 2021. Netflix će ga objaviti 31. decembra.
Maršal Šafer je slobodni filmski novinar iz Njujorka. Pored RFCB-a, njegov rad se pojavio i na Slashfilmu, Slantu, Little White Lies i mnogim drugim izdanjima. Uskoro će svi shvatiti koliko je u pravu Spring Breakers.